Dobro ti jutro, moja Crna Goro! Dobra ti sreća udovice što te, evo, avetni provodadžija udaje za onog što te zavi u crninu…
Dobro ti došli svatovi bez muzike, barjaka, buklije, devera, one divne što se zapeva još s kraja livade: „Tekla voda na valove“…
Nikada se postideo nisam Crne Gore, niti ću, ne smem, jer imam šta da branim: Crnu Goru od Montenegra, čukunđeda u naletu na turske šančeve u Lipovu, prađeda na mojkovačkom polju, đedove rasute kosti bez humke i belega – za Crnu Goru i Srbiju, babu koja je učila oca, stričeve i tetke da đed nije uludo poginuo i da joj nije teško samoj odgajati šestoro, jer poštapa se o te grobove i kosti, ali korača Moračom kao da je sva od zavetnog manastira sazdana!
Nije Milo prvi, siguran sam ni poslednji nesoj na straži kraj ludila, ali, opet, svi zbirno nisu opoganili moju Crnu Goru koliko on sam.
MIHAILO MEDENICA
