BIJELI ŠEĆER JE ZDRAVIJI OD ŽUTOG! Profesor Vujčić razbio mitove O ZDRAVOJ I NEZDRAVOJ HRANI: Intervju koji će vas natjerati da se zamislite…

0

O hrani se danas polemiše više nego ikad. Ni sami nutricionisti nisu u svemu složni. Postoje mnoge zablude koje se usvajaju kao istine a plasiraju ih često oni koji nisu stručni.

 

Da bismo jednom zauvek razrešili dileme rešio sam da o svim nedoumicam pitam dr Zorana Vujčića, redovnog profesora na katedri za biohemiju Hemijskog fakulteta u Beogradu.

 

“Da, svi pričaju o hrani. Često potpune besmislice. U tome prednjače “inovativni” novinari, koji znaju šta je čudesna hrana, kako i koje bolesti leči, šta ne bi trebalo jesti (ali nikada i zašto), koja hrana ne sme da se podgreva (uz netačna objašnjenja).

 

Ljudi koji se ne bave hemijom hrane ili bezbednošću hrane (na celom putu od proizvodnje do trpeze) imaju pravo da znaju da je hrana loša, da razne vlade izbacuju hranu iz svojih država, a da ona čudom završava kod nas.

 

Poslednji slučaj je meso iz Brazila. Strah jeste realan, pa ga mnogi pokvarenjaci iskoriste da bi se ili promovisali ili zaradili”, kaže prof. Vujčić u ekskluzivnom intervjuu za Kurir.

 

Jedan nutricionista zagovara hrono, drugi upozorava na bele smrti, treći priča o baznim i kiselim namirnicama… Ponekad se pitam jesu li svi učili istu školu…

 

Jesu. Nutricionizam jeste nauka. Kao i medicina, farmacija i hemija. Kada ima farmaceuta koji „valjaju“ sodu bikarbonu bez aluminijuma, što i nutricionisti ne bi bili pomodarni ili tačnije pokvareni. Kao i lekari koji uzimaju mito, razni budući doktori nauka koji su ukrali tuđe radove i sl. To je problem morala.

 

Ono što ne valja je što TV program i to ne komercijalni, menja stvarnost.

 

Pojavi li se neki „nutricionista“ u popularnoj TV emisiji ili ga citira neki portal ili tabloid, on postaje lažni Bog znanja. A nema pojma o čemu priča. Jer kao što rekoh nutricionizam jeste nauka, ne jedinstvena i ne potpuno saglasna, ali nikako u njoj ne postoje hrono pomodarije, bele smrti (prevaziđeno odavno) i dr.

 

Ipak zakišeljavanje organizma je Kraljica gluposti.

 

Evo za vaše čitaoce i za sve ostale neka neko konačno objasni KAKO se to organizam zakišeljava namirnicama koje varenjem daju baznu pH vrednost (meso), a kako to organizam postaje bazan kada se piju voćne sokovi koji su kiseline. Limun je sveti gral internet lupetanja.

 

Da krenemo profesore redom, kako bi konačno razvejali sve sumnje i pomogli običnom čoveku da se snađe. Svi hoće sada zdravo da se hrane. To postaje “moderna religija”… Šta je zapravo zdrava ishrana?

 

Biću objekativan – nema je. Kako bi i mogla da se pravi zdrava hrana kada su i voda i vazduh zagađeni. Tu i tamo nešto što se proizvede na Zlataru ili nekom selu u Srbiji do koga ne stiže saobraćaj je sigurno zdravo. Čim se umeša industriska proizvodnja hrane, menja se sve. Hemija zaštite bilja daje veće prinose, prskanje sprečava gubitke. Na umanjeni kvalitet utiče i ranije branje i voća i povrća, upotreba plastenika.

 

FOTO: AP/ILUSTRACIJA

 

Ko proizvodi zdravu hranu? Niko, jer je to danas prosto nemoguće. Sada možemo da pređemo na realnost. Ko pravi manje zagađenu hranu od ostalih? Pre svega seljaci. Onda poneko ko se reklamira da ima „organsku“ hranu. Ostali prave za tržište, za profit. Svesno preterujući u merama zaštite, varajući na datumima, analizama i sl. Inače kako objasniti da naši „sjajni“ proizvodi uvek budu vraćeni iz inostranstva i to onih država koje imaju zastrašujuću analizu kvaliteta onoga što uvoze.

 

Mi nemamo nešto što je odavno trebalo da imamo. Nemamo nacionalnu laboratoriju, nemamo institute za pojedinačno voće ili povrće. Nemamo dovoljno stručnih i posvećenih ljudi. Naučnike i stručnjake država ionako marginalizuje odavno. Pri tome, svaka nova vlast nas gura što dalje od realnog uticaja na tok života. Zato su tu bruke sa uvozom i izvozom šećera, pokavrenim voćem, bakterijama i gljivama, turskim paradajzom i sl. Siromaštvo tera ljude da kupuju jeftino, a ne kvalitetno.

 

Zdrava ishrana podrazumeva zdrave namirnice. U vremenu u kome se voće i povrće onoliko prska, a u meso dodaju neki “čudni” nazivi koji počinju sa E i imaju silne brojeve… Šta je danas uopšte zdrava namirnica?

 

Morano da razgraničimo ove stvari. Prskanje ako se radi po stručnim savetima ne mora da bude (ozbiljan) problem. Više puta sam čuo seljake kako pričaju da to oni – onako…jer nije za njih, dobro isprskaju. Postoji tu još mnogo drugih problema, kao što je preuranjeno branje. Voće i povrće se beru pre fiziološke zrelosti što im menja hemiju sazrevanja, a to znači i kvalitet.

 

Kada neka žena kupi kremu za lice ne bi sigurno volela da joj neko kaže kako će moći da je koristi 10 dana ako je čuva u frižideru. Želi da traje. To isto očekuje i od hrane. Zato su tu potrebni ti E brojevi. Neki od njih označavaju toksične hemikalije, pa se pazi na dozu, kao npr. nitriti, a neki kao vitamin C su savim bezopasni. Pri tome oba su prirodni sastojci. Nitrita ima u povrću, celeru, a vitamina C u paprikama i u svemu ostalom u manjim količinama.

 

Zdrava namirnica je ona koja ne može da nam nanese štetu kratkoročno ili dugoročno.

FOTO: SHUTTERSTOCK

Sećam se da sam kao dete brao paradajz u bašti moje babe. I jeo ga tu, odmah, neopranog. Taj ukus osetim tek ponekad na selu. U gradu nisam decenijama. O jedenju neopranog voća i povrća danas nema govora.

 

Kad smo kod “E”… Da li bi trebalo da izbegavamo sve sa “E” ili ima i nešto što je bezopasno?

 

Regulativa propisuje vrstu i količinu E dodataka. Ja recimo ne podnosim žute boje u sokovima (nisu prirodne), bez obzira na stručno objašnjenje da boja nije opasna, Izbegavam ono što znam ili verujem da je opasno. Ali ako neko alarmira da su svi E-ovi opasni, da su aspartami i ciklamati kancerogeni, da je GMO hrana kancerogena, a da se sve uklanja zeolitima, ozonizatoriuma i slične budalaštine, onda se stvara panika i poverenje u te glasne neznalice. Da ne kažem neku jaču reč.

 

Za stvarno značenje reči opasnost od nekog aditiva potrebno je solidno znanje hemije.

 

Ali evo primera.

 

Hrana bez konzervanasa (pokvarena) je ubila u 1 (JEDNOJ) godini više ljudi nego svi E brojevi zajedno od početka njihovog korišćenja.

 

Žitarice su danas na udaru. Doduše ne sve, ali je najomraženija pšenica. Koliko u tome ima istine i da li je hajka na žitarice opravdana?

 

To je tako moderno. Recimo Novak je alergičan na gluten, ja sam alergičan na gluten, dakle slični smo. Poistovećivanje, želja da se bude moderan i slično navodi nas da menjamo navike.  (Ja sam se šalio za sebe i gluten. Obožavam ga.)

 

Najnovija istraživanja kažu da je smanjeno unošenje glutena povezano s većim unosom arsena i žive. Pa birajte. Ako nemate celijakiju ne provocirajte evoluciju. I da napomenem spelta ima glutena. Nešto manje od pšenice, ali onima kojima smeta ta razlika nije bitna.

 

Preporuka FDA je da se ne bira hrana koja je bez glutena, već kvalitetna hrana. Zanimljivo je kako se bajka o škodljivosti mleka raširila navodnim istraživanjima i rezultatima u Kini, a kineski gluten je svuda i u svemu.

 

I dok jedni napadaju žitarice, drugi su se okomili na meso. Koliko je ono opasno i da li se proteini koje dobijamo iz njega mogu nadoknaditi nečim drugim (čija semenke i slično)?

 

Ako smo rekli na početku da nema zdrave hrane, onda da budemo dosledni, meso jeste opasno. Ali ne zbog proteina koji ga prirodno čine, već zbog hormona i antibiotika koji se daju da povećaju prinose i smanje gubitke.

 

Postoji opasnost i od mesa koje je usoljeno, baš kao što je opasan presoljeni soja-sos.

FOTO: SHUTTERSTOCK

Urbani mit da meso izaziva rak vezan je za prerađena mesa, koja su „obogaćena“ nitritima. Nitriti menjaju DNA.

 

Biljna hrana ima pesticide, herbicide, teške metale, afla i druge toksine, spore i ko zna šta još od bakterija. Meso ima hormone, antibiotike i poneko od zagađenja prenetog iz biljne hrane. Po kvalitetu proteina životinjsko meso je daleko najkvalitetnije, a brojne moderne verzije ishrane bez mesa dovodo do anemije, nedostatka vitamina B12, potrebe za većom količinom biljnih proteina da bi organizam izvukao za sebe ono što mu treba. Jednom rečju meso, mleko, jaja, žitarice, voće i povrće u raznim kulturama, po različitim količinama daje najkvalitetniju hranu.

 

Sve ostalo je šminka. I reč koju mnogi mrze – UMERENOST. Ta reč je u suprotnosti s rečju hedonista.

 

Pomenuh malopre “čiju i slično”… Jesu li one toliko zdrave i korisne koliko se priča? Šta od semenki bi trebalo izbegavati a šta ne?

 

Čija semenke su ušle u legendu, kao i spelta i heljda. Verovanje da se dugogodišnje loše navike najlakše mogu poništiti hrono-hlebom. A on je gomila čudnih semenki i trava, nikako od pšenice i eto čuda. Nažalost nema čuda.

 

Čija semenke nemaju nikakav poseban efekat na zdravlje. Postoje o tome moderna istraživanja.

 

Tako da meksičko seme snage (chia) ima sličan efekat kao i heljda, ječam, ovas.

 

Ali nisu tako fensi.

 

Trebalo bi izbegavati sve prodavnice zdrave hrane iz kojih se bilo koje semenke, keks ili drugi proizvodi sipaju iz džakova, otvorenih polica. Uz to, čim isklija zagadi se salmonelom kao i svaka druga hrana.

 

Nije super hrana, već sasvim obična alternativa. Ako je tako prihvatimo eto još jednog ukusa u našem meniju.

 

Sve više je poklonika konzumiranja sirovih namirnica. Objasnite nam šta sme a šta ne sme da se jede sirovo?

 

Teško je to reći u malo reči.

 

Semenje koje se uobičajeno jede sirovo (orasi, badem, lešnik), voće i povrće (računajući i lubenicu, ali ne onu koja je prepolovljena pod folijim provela pola dana) takođe.

FOTO: SHUTTERSTOCK

Spanać, krompir (B